Written by 11:00 Hereze, Književnost

Nada Beljan: Doček

Humoreska.

Pred dverima svetog Petra naguravanje. Nakon pustih ljeta, stiže „gore“ stari znanac. Nekoji iziđoše preda nj. Prirediše doček.

– Zdravo, Zastavo! – začu odnekuda – Ti se baš zaživio, ti bokca! Ha?

Snažna ruka onako, po muški, potapša plahoga došljaka. Umalo ga – bokca – ne obori.

Bože mili, kud sam zašo! – sunu mu zbunjenom glavom.

– A, moga si, vala, čekati i stotku… Po godina za svih sto zastava! E, baš si me razočara!

I opet se drmusaju sirota ramena.

– Si to ti, vlaška dušo? – plaho će došljak, jošte sumnjiv spram života poslije smrti.

– Vidi, vidi! Nije me zaboravio za tri desetljeća toli je vršnjaka prošišao. Kraljevski, nema šta!

– Tja… – širi ovaj ruke jošte zbunjen i potresen.

– Baš kao i ti mene, Đače! – zaori odnekud.

– Tko je to?

– O-ho – Rabbi! – osmjehnu se ironično – Izdani, doduše.

– Ja vas – druže – poznam tek po čuvenju – nakloni se pompozno netom prozvani.

– Dajte, najte! – frknu došljak. Ima valjda i on pravo na povrijeđenu taštinu, nu.

– Veliju da ste bili svima sve: caru car, Bogu bog. I sam bog – gvozdeni, doduše.

Siroti se došljak – uz sav onaj trud – osjećao više kao kakav bogec. Ta, otkud sad ima duše – nikako, jadničku, nije sjedalo u glavu. Bijaše on i više no ziher da je duša smijurija za kumeke, a nu sad…

– Naj bu falen Gvozden-bog! – deklamira Gustl duboko se klanjajući – Takvog bormeš ni v celome Panteonu.

– Praf za praf – kad već hoćeš tak – bil si antimpatičen kad si hmrl, pak buš tak i ostal!

– Ah, utovljeno Sveto Govedo! Nisi zabadaf živil ko nas dva bokca zajeno!

– Čkomi, za ime Kristuša! Ni mi se još povratila duša kak spada, a već režiš kak stekliš. A, ja sam, viš, umoran. Skorom kak i tvoje priče. Onda znaš kak mi je.

– Duša!? Zar i ti, sine Brute? – cerekao se Age.

– Pa, dobar ti prvi dan u nebeskim dverima, dragi Glembay! Naj se dati bantuvati. Nas dva smo te dočekali jerbo drugi nisu šteli. Ti vrapca – vele – malo nam ga bilo dolje!

– Nego, Discipulus – umiješa se Gustl – reci Ekselenci da se pozdravi sa starim navikama: kistihant – ljubim ruke, noge, stražnjicu… i von oben perspektivu. Na njegovu nesreću, tu gore su svi „oben“. Kajne sveta krava! Kajne sveti vol, Sanctus Bicus moj!

– Kod nas bi, u Zagori, rekli: nije sa taj vruć vode napio, moj sinko! – opet ga potapša Tin.

– Živ bio, troslovna krvopijo, okani se zajedljivih kaprica! Znaš… kad si ono hmrl – Bog ti duši prosti – (križa se) – najemput se skočili na stražnje – zapeklo ih kaj te dosele nisu fermali, pak vudrili štancuvati saku božu žvrljotinu (pa i puki datum odlaska na Sleme). A, sve im se po glavi vrzmaju neki čudni versi o nekakvoj, boktepitaj, suši… I, suši se, suši, žalosno suši, odlično sjeme – uzdišu, pak štancuju i štancuju…

Tin zviznu.

– Sto mu Kerempuha… Kakono ga okrstiše, pomozi mi rijet… – gruntajući trlja palac o kažiprst – Da, doista… nigdar nije bilo i nigdar ni ne bu da još jeden Fridericus Krležius bu. Bogu hvala i slava! – fletno dodal bum.

– Ti bokca! Sad majmun i Huljević, sad opet Discipulus. Kakav cirkus! Naj mi ne zameriju, ma kuma je Bara, kaj bogica fijolice na placu prodavle, puno zabavnejša. I spametnejša, bi rekel. Tak da…

– Znaš, Đak – ta nova religija – krležijana, da prostite – jednostavna je. Tek dvije herclih dogmice (poput islama): Bog je jedan. I saki je bogec njegov Prorok. Se znaš kak je!

Fricu se brk osmjehuje. Nikako mu nije mrsko kada ga s božanstvom porede, pa makar i cinično.

– Mi je dobro znana vaša njuška stekliška. I kak su se pred njom hiže zapirale i trube na uzbunu zvale: ‘Bešte nutri! Stekli se! Vugrizel bu!’ – trubi kroz savijene prste opominjući zamišljenu raju kao nekoć Jahve vjernog Nou – I kaj je pa zišle od steklišovanja? Drek na šibici.

Age skoči kao oparen. Čvrsto steže čvrstu pest.

– Zviznul bum te v gobec da buš se man vrnul od kam si i došel, osel jen agramerski!

– Ej, ej! – stade među njih Veli August – Smanjte doživljaj! Na nebesih se ne tambura, gospodo! Nije da mi nije žao, al takva su pravila. Haha.

– Uh… jesen ti… – kroz zube će Age – Šteta gušta! Ha, eno… sva uboga Hrvatija u koroti za ilustrisimusom ko za bolnim zubom. Antemurale Patrialitatis! – deklamira.

– Misliš Partijatis? – ispravlja Tin.

– Ti bokca stekliškog! Fakat vgrizel bu!

– Ludi car Kaligula, onomade, imenova konja konzulom. Ma, on biše car. Lud doduše, ali car. A, taj Volisimus kopira cara, pa svom liku diže dvore bjelokosne. Spametni osel! Ne zna ti taj izreka o volu i Jupiteru, al jasala za slasno žderilo… još kako!

Između spomenika i šlafroka zel sem spomenik. Šlafrok si zemite vi.

– Si spil prije puta koji škropec, ha? Zglediš kak zgubljeni zgubidan.

– Posljedice puta, Rabbi. I od šoka što se zajeba. Haha.

– Eto ti, Discipuluse! Rekoh li ti da ga pustiš dođavola gde mu i priliči!

Frica prođu hladni srsi. Ti bokca – grunta – fakat bijah uvjeren da je duša norija za kumeke… Pa, i sad još ne znam kaj bi s tim…

– Drago mi je što si opet s nama, Glembay! – trže ga iz misli Tinov glas.

– Eto ti hajvana! – mrgodi se Age.

– Reč da bi rekel… – kimnu Fric, ne bez ponosa.

– Nisam zlopamtilo na Učitelja.

– Mudar sve propitkuje, đače!

– Osim domoljublja!

– Se razme!

– Ili otadžbinoljublja. – lanu „bog sa Gvozda“ i ostade živ.

Augustin opet zviznu.

– Ma, vidi ti tko se javlja! – planu Age – Kralj Kastora! Kastor Veliki! Kastor Božanstveni!

Kraljevstvo za kobasu!, moj Rabbi, navek je tak bilo, no.

– Pazi Đak! Imamo čast s većim od Homera i Dantea zajedno! Pod takovom gromadom jadno bi hrvatstvo puklo ko bundeva.

Tin hihoće sve glasnije. Uvijek mu bijaše žao što je Rabbi rano otišao, pa Veloga Glembaya – za razliku od njega – najoštrije pero mitilo. Nek se glođu do kosti, Bože prosti! Dubit će na trepavicama, ako treba.

– Glembay je – kao oni jedan kaj je štel namađariti Mađare – valjda štel nekaj slično. Ampak zišle drugač. I tak bogec – ni sam ne zna kak – nekak nahervatil Hervate. Morti ni kriv kaj je zišle tak.

– Ne budi dete, Đače! Krležius bi namađario Vikinge, Tatare i Hune, nekmoli Hrvateke s bogom Marsom mjesto Jahve. Se znaš kak je, ne!

Krležius se smrknuo kao da se netom prenuo iz grozomornog sna domobrana Jambreka.

– Cc. Rabbi, Rabbi… Dobro reče tvoje đače: ‘Talentiran za uvrede i kaprice’. Malo pa ništa. Haha. Fakat, Augustine – odlično zapažanje!

– Bubreže u Loju Beščašća! Vrhunaravni Gvozdisime! Uz tolike lasti trebao si dobaciti za stotinu kopalja dalje od obične literarne šuše. A, kaj si ti bokcima dobacil… – Novo Evanđelje po Krležiusu.

– Si nekaj gruntam… Kak bi čovek unajkraću opisal ovega stekliša? Morti ovak: Kratki fitilj. Kratka pamet. Plitki stil… Prosim, dopunite niz!

– Najte se tak štentati, Clarisime! Morti nigdar ne buju ni otkrili da im je car gol! Pak su to kumeki!

– Znaš, Glembaj, nas dva smo se kladili da bu te sim dopelala črna limuzina. Haha.

– Ti si đavo, Veli Augustine! Mefisto. Ili barem Krampus. Pa i to je nekaj, ne. A, tvoj Vučitel… Hm. Imal keca z materinskog jezika. Haha. A, da je sam bil vučitel – Bog budi s nami – prekriži se – ne bi bilo druge ocene, pa da je i Marul glavom. Kod Stekliša nema milosti!

– Tvoji se pak, rađaju s diplomom japajaša, drpijaša, zgubidaša, zlatnotelaša… – Prosim, nastavite niz!

– Fakat, Glembay… Ala si ih drža na uzici? Kakav maršal! Nisu za njim puzali zbog kakve god izjavice. To je reć Mefisto, dragi von Goethe! Oni tvoj je puki hohštapler – obični Krampus.

– Ha, nekome Mefisto, nekom Baba Jaga. Kaj se more!

– Bormeš. Ni med cvetjem ni pravice, kak veliju. Nota bene: pri meni je Baba Roga.

– Eto viš… – pri tebi je se rogato, pa i babe.

– Sve rogato i repato, ali veselo. A, u tebe sve megla i kmica, pa oćeš-nećeš, završiš kao Leone. 

– Toliko mi laskaš, Veli Augustine, čist mi neugodno! Poznaješ sve moje likove. Hvala im. Pak se mi nekak složimo. Još jemput ti budeš – mi se vidi – Rabbija otkantal. Tog stekliša nemreš dugo imat rad ak nisi veći čarobnjak od onog iz Oza.

Uzavrela u Steklišu vrela krv stekliška. Mrko suče mrki brk. Neće ga zar nadigrati ova knjiška uš! Isprašiti Volisimu velu taštinu, pa da vidiš kaj je prašina! A, gdje ćeš bolje od čekanja Godota uz janjca na ražnju i pet stotin piceka i raca kada ono puče glas da je ziher švedsko zlato Fricovo. Ali, jao!!!

Tin zahihota. Ma, možeš ga tući lirikom, romanom, novelom… al krvi mu stekliške ne diraj, ako ti je život mio!

– Eto vidiš, moj Glembay… – sad zlobnici veliju da si ti moj Salieri. – Ono… nije da me ne veseli… I da možda nije istina… Kaj ti veliš, ha?

Fric najemput zapao u neko bunilo, pak uzdiše kao kumek. Od napornog puta, šta li…

Ta, nije to mali šok. Užasnut pred ogavnim ništavilom, misliš drhteći: Gotovo je! Evo smrti! Uskoro ću postati nebiće, usprkos logici mudrog Parmenida.

I, nestaješ, nestaješ … – najedared – evo te živa!!! Sto mu gromova! Gle, dvojstva i trojstva moga! Čudo ter od šoka ne umrijeh ponovo – čudo do Boga!

– A, evo nam i Nobelovca! Ravno s Ćuprije! – bučni Tinov pljesak rasplinu čudnovate misli o čudesnoj smrti koja to nije – Gle ti njega… Sasma tuđi, i sasma naš! Bivši Ivan. Bivši Hrvat. Bivši naš! Mašala! Aferim! – smijući se skida šešir.

– Ne bih rada smetati… – oprezno će Ivo trljajući ruke kao da ih temeljito trlja sunđerom.

Htjede se rukovati s pridošlicom – kolegom s one strane Nobela – no samo se nakloni, ter oprezno – na distanci – sjede vizavi.

– Mein Gott! Uvijek tako pre-učtiv, pre-obazriv, pre-oprezan… – kroz zube će Age – Kao da još nije sišao sa švedske govornice. Vraški učtiv i vraški zakopčan – a takvo mu i štivo. Humora za lijeka! Malo ne ko ovaj Gvozdissimus.

– A, humor je – reče netko – najvrjednije od lirike. Zar ne, Rabbi?

Noble koleg one Nobel, što bi Age rijet.

Strelimice, ispod oka, odmjeriše se nobelovski aspiranti. Bivši se Ivo nasmija zatvorenih usta. Kako god, godi što ga porede s takvom veličinom.

Najedanput čudan prizor:

– Žmukleri! Hohštapleri! Mediokriteti! – viče usnuli Fric lamajući rukama. Neočekivani susret valjda biše odveć stresan, te siromah utonuo u košmaran san.

Age i Tin se smijali. Zbijali šale. Bivši Ivan jok.

Što se njega tiče – do vjekova tlačit će ga kleta davidovska grižnja – što nadigra tako uvaženu ličnost, sto mu Gogolja! Nisam namjerno, čeljadi, poštenja mi travničkoga! Čovjek, bolan, tako piše da to isan ne može skontat ni uz pomoć sto rječnika, ako ikako. E, šta ti je belaj! Vaktile se konakovalo za nastavak nekih tamo Dickensovih priča, a naše domaće… Neće, valan, ni prve komšije, da im džabe daješ. Štaš! Raji ti je do kulture ko Ćamilu do Karađoza. Da je kavge, ruganja, smradoluka, lopovluka… to ja.

Odnekuda iz primozga ko da začu raju netom prozvanu:

A, tko je tebi pravo podao, kulturi da nas vodiš silovno, po svojoj volji – ko na uzici. I ko si ti, jadan ne bio, da nam nazor soliš pamet. Ništarija, bolan, ne zna ni ko joj glavu nosa: jal Hrvat, jal Srbin, jal Jugović, a možda i Švabo, nikad se ne zna…

Glasan hihot rasplinu mučno priviđenje.

Bogec Fric se prenuo iz sna. Izbečio oči kao Macbeth na utvare.

– Gogolj! – zbunjeno se osvrće tražeć pogledom – Ste ga vidli?! – mrmlja ispod glasa – Sad je bil tu! Nikolaj Vasiljevič!

– Još siromah nije doša k sebi. – smijulji se Tin – A, taman nam fali još kakav vražji Rus?

– Ukrajinac! – sunu hitri kažiprst.

– Mein Gott! – šapće onaj kao začaran gledajući nekud, Bog te pitaj – Fakat je bil tu! – šapće.

Tiho, na prstima, prikrade se tankoćutni Ivo. Nakašlja se sjedajući sučelice, pa će suosjećajno:

– Gogolj… velik pisac, dabome. Ali… znate… – stišće ruke prekrižene na prsima – Po meni ste bolji Vi – on će malko sramežljivo – Jes, svega mi! – doda s dlanom na srcu.

Kao da ga vidi prvi puta, kolega ga bijelo gleda.

– Kajgot! – procijedi.

Ivo sliježe ramenima obarajuć pogled kao kakva zaljubljena hanuma. Ipak je to Krleža! Bog sa Gvozda. Od svih poštivan kao da je, mal te ne, dobio tri Nobela.

Đak i Učitelj se zgledahu u čudu. Mili Bože da i oni ne sanjaju! Koji je pa ovo vrag!? Naravni se poredak iz temelja drma! Ta, otkud da Diogen nabasa na poštenjaka – Bog sa Gvozda na sebi ravnoga?! Nemre biti, trista mu muka! Svete krave trave ne paseju! Šlus!

Kako bilo, tren kasnije – vrag bi znao zašto – netko spomenu i Mrtve duše – i vrag bi ga znao zašto – naglo umuknuše. Nelagodno vrpoljenje i kašljucanje. Ta, u neku ruku… oni su mrtvi, zar ne – podsjeti ih Gogolj iz zlosretnih usta spahinice Korobočke. Mučni tajac.

I kakoto redovito biva, svi junaci nikom ponikoše – štono rijet Mijat arambaša – al ne spava Deus ex machina.

– Ama, ljudi… manite se tog nitkova Čičikova! Zanimljiv je ko kiseli kupus o Jurjevu! – zahihota niotkuda tajanstveni Glas.

– Tko li je to? – šaptahu zatečeni.

– Ko zna…? Ah, niko, niko ništa ne zna! – skladno otpjevuši Glas.

Krhko je znanje! – prihvati Tin.

Možda je pao trak istine u me – automatski će Age.

A morti su sanje – još pod dojmom sna jedva miče usnama ošamućeni Fric.

Još bi vam mogla desiti se ljubav! – slatko zahihota Glas – Ala vas je divno vidjet na okupu, Generacijo! Ma, kakav te Gogolj, kakvi bakrači! Volim ti, dragoviću, Ojađeno zvono nego cijelog Gogolja! Jednu Gospu Mariju, nego cijelu Rusiju! Ne bih dao našeg Kerempuha za tisuće Čičikova! Ćupriju na Drini za Hamleta i Shakespearea skupa!

– Dobri naš, Dobriša! – pljesnu Tin – Vedar kao voćka poslije kiše.

I svi se raznježiše kao djeca u božićno jutro i jedan se drugom nasmiješiše kako se svoj smješka svome. Činilo se da je tako oduvijek. Ha, tko zna…

Domalo zaorio i smijeh – rekao bi prelo, kakva veselica svetog Vinceka, šta li.

I najemput – sve bijaše drugačije. Čudne misli, čudesno se sudaraše kao mlade snaše na bunaru:

„Ti vrapca! Stekliš više ne reži. Čistam zgledi pitomo. Kaj je ovo!“

„Ovaj Krležijus i nije takav gnom, kako se činilo. Hm. Morti ni đavo nije tako crn.“

„Kakva komendija! Ko da ju smislila sama Gospa Talija.“

„I što mi – budali – bi kad me ono u Ivu prekrstiše! Ili se prekrstih. Uh, da mi je ova pamet…“

Kao niske čarobne kolajne, nizala se i nizala tisuću i jedna priča (ili snoviđenje) – Bog će znati.

I tko mari…

Tako malo potrebno je za sreću, a često nam baš to malo fali – pa, kako to?

Jerbo prostački zaviruju sirotici u zube kao kakvoj staroj ragi – niškoristi kljusetu.

Ergo, vrli štioče – rajše prste k sebi! – Da ne bi bilo, nismo znali…

Naslovna slika: Josip Vaništa – Portret Miroslava Krleže u bolničkoj postelji (1981.)

Oznake: Last modified: 29. 12. 2023.
Close